31/05/2026
Tokom te skoro tri godine uspavljivanja, posebno večernjeg, koje najčešće traje i više od sat, sa snopom svetlosti lampe iz hodnika, pravim se da spavam i jedva dišem, ne trepćem jer i to čuješ i odmah skačeš da se igraš, onda sve ispočetka, a plus nikad nisam zaspala dok ti ne krene duboko disanje, dakle sati i sati nepomičnog ležanja, zadajem sebi da nešto konkretno u mislima radim. Oduvek imam tu jednu tananu želju, da napišem knjigu, ne zato što mislim da bogzna kako pišem, niti da imam šta vrednije od drugih za čuti da kažem, više je potreba da oblikujem rečima onaj deo unutrašnjosti koji na srcu čuči, možda neki vid samoterapije, evo ne znam ni sama. I sve mislim, ne bi mi bilo teško strane i strane da ispišem, ali početak me koči: šta bi to bila prva rečenica iz koje bi se izlila priča, skoro tri godine je smišljam.
Ljudi moji, kakvih sjajnih par prvih rečenica je nastalo u tim noćima. Kad kažem sjajnih, ko sam ja da sudim, ali dovoljno dobrih da i, toliko samokritična, kažem, e ovo nije loše, zapamti ovo, nemoj slučajno da zaboraviš dok ne zaspi, ponavljaj hiljadu p**a u sebi, razradi, to je to, imaš knjigu, imaš početak, eeej.
Osluškujem potom, ne pomeraš se, disanje ti je ravnomerno, spavaš, izlećem iz sobe, i trčim i na prstima, ali rečenice nema u mislima, nekako je nestala, ne sećam je se. Tja, ne mogu onda još početi knjigu, zaključujem.
Evo, pada veče. Ležemo, ljubim ti prstiće i oke, izrecitujemo poneku pesmicu, brojimo do devetnaest, ponovimo ko sve sada sigurno spava: i baba i deda i maca i Pepa i Bagzi i svi košarkaši, poželimo laku noć i zažmurim. Hm, šta li bi mogla biti ta prva rečenica, i da li još neko ovako piše knjigu…….
P.S. Nepromočive portiklice su dostupne za poručivanje na sajtu, link je u opisu profila, požurite, dok ne napišem knjigu. 🤭
