19/01/2026
Ne volim da slepo pratim trendove ni u modi, ni u životu. Ali ovaj jedan, vraćanje u prošlost od pre deset godina, moram da priznam da me je zagolicao.
Najviše zato što 2016. nikada nisam smatrala važnom godinom u svom životu, a bila je. Kao i sve godine u kojima živimo.
U početku nisam mogla da se setim šta mi se tada krucijalno desilo. Krenula sam da tražim fotografije na računaru, ali ih nisam ih prebacila sa starog kompjutera koji sam zamenila pre šest godina. Onda sam se setila eksternog hard diska koji nisam koristila godinama, ali mu se kabl izgubio, verovatno u nekoj od selidbi. A selila sam se mnogo.
Rekoh sebi: hajde da pogledam privatni Instagram i tamo malo uspomena. I tek onda uđem na Facebook. I možda po drugi put u životu osetilm zahvalnost prema toj mreži, jer sam tamo okačila nekoliko albuma na koje sam potpuno zaboravila.
Te 2016. godine uglavnom sam koristila analogni fotoaparat. I samim tim sam volela svaku fotografiju, čak i kada nije bila dobra. Analogna kamera mi je važna jer sam tada okidač koristila za drage ljude, meni bitne događaje i prirodu koja me je oduvek mamila.
Setila sam se da nisam bila srećna na poslu, ali sam bila zadovoljna ljudima koji su me okruživali. Da sam bila zaljubljena do ušiju ali u pogrešnu osobu. Da sam išla na koncerte i izložbe, letovala u Grčkoj, prvi put otišla u Zagreb i na Durmitor.
Znam da sam se tražila. Tražila sam svoj put u poslu, ali i osećaj pripadanja.
Naizgled, to je bila godina bez ozbiljnih bolesti i velikih gubitaka. Bez dalekih, „posebnih“ putovanja onih preko okeana. Ali upravo takva kakva je bila, ta godina je bila potrebna. Jer bila je godina koja se ne ponavlja.
A ja sam je potcenila, tražeći nešto nesvakidašnje, ne živeći je u trenutku, već stalno jureći budućnost.
Zato mi ovaj desetogodišnji trend dolazi u pravom trenutku , a to je da me podseti na nešto važno iz prošlosti: da živim u sadašnjosti.
Takvoj kakva jeste, nesavršena i analogna: za razliku od instagrama.
