Реч вожд је аутохтоног српског порекла. У историјским изворима средњег вијека се помиње као „Вожд отачаства“ и „Вожд отачаства на благовјерје“. Титула Вожд отачаства на благовјерје се везује за Светога Саву, а Вожд отачаства за Стефана Душана и Стефана Лазаревића. Средњовековна титула вожда је представљала највише достојанство које је обједињавало црквену и световну власт.
У нововековној српској
историји се помиње од 1811. године. Карађорђе Петровић се од 1804. до 1808. потписивао као командант, од 1808. до 1811. као предводитељ, а од 1811. као вожд. Титула вожда у вријеме Карађорђа је била владарско звање које је обједињавало војну и цивилну власт. Након Карађорђа, титулу вожда је од 1815. носио Милош Обреновић, да би је касније заменио титулом кнеза. Последњи који је носио ову титуту је био Ђорђе Стратимировић током Српске револуције у периоду од 1848. до 1849. године.
