03/06/2026
Како је Србија изградила Словенију и Хрватску
Пресељење српске индустрије у западне републике током Брозовог режима представља један од највећих економских удара на Србију. Овај процес је званично документован чак и у извештајима америчке ЦИА, са којих је скинута ознака тајности.
Званични изговор режима била је војна стратегија након Резолуције Информбироа (1948) и страх од инвазије Совјетског Савеза са истока (преко Војводине). Међутим, јасно је да је прави циљ био економско слабљење Србије и вештачко подизање индустријског стандарда Словеније и Хрватске.
Премештана је најнапреднија индустрија тог времена — авио-индустрија, ауто-индустрија, тешка машинерија, али и комплетна прехрамбена инфраструктура из плодне Војводине:
· Авио-индустрија „Икарус” (Земун). Пребачена у Мостар (БиХ) како би се тамо формирала фабрика „Соко”, док је део машина за израду авионских мотора пребачен у Словенију.
· Фабрика камиона „Пионир” (Раковица). Пребачена у Марибор (Словенија), чиме је изграђен и основан ТАМ (Творница аутомобила Марибор).
· Прва југословенска фабрика блокада и акумулатора (Сомбор). Пресељена у Загреб.
· Фабрика сапуна (крушевачки „Мерима”). Пресељена је у Осијек (Хрватска) за потребе тамошње индустрије.
· Из суботичког „Севера”и београдског ИМР-а масовно су одношене најсавременије алатне машине према фабрикама у западној Словенији.
Нарочит апсурд и економски злочин извршен је над пољопривредном и прехрамбеном индустријом Војводине. Према каснијим званичним пописима, из Војводине је демонтирано и однето: 24 велика млина, комплетне фабрике шећера и уља, велике индустријске хладњаче и крупаре, чак и електричне централе и цела једна ливница.
Поред физичког отимања фабрика, Србија је за време Тита изградила западне републике кроз три перфидна економска система. Кроз такозване фондове за развој, новац који је генерисан из српских пољопривредних и рударских сировина масовно је сливан у Словенију и Хрватску под изговором „индустријализације”. Србија је давала јефтине сировине (угаљ, струју, бакар, жито), а из Словеније и Хрватске куповала скупе финалне производе (белу технику, намештај, лекове), чиме је Србија држана у вечитом економском дефициту.
Првобитни план Краљевине и ранијих српских инжењера био је изградња моћне Јадранске пруге Београд–Бар како би Србија добила свој директан, најкраћи излаз на море преко Црне Горе. Утицајем Кардеља и хрватских комуниста новац је преусмерен на трасу Београд–Загреб–Ријека (Сушак), чиме је целокупна привреда и извоз Србије вештачки натеран да иде преко хрватских лука и словеначких путева, пунећи њихове касе.
Коначни ударац задат је Уставом из 1974. године. Словенија и Хрватска су добиле економску независност и право задржавања девиза од туризма и извоза, док је Србија била једина која је унутар себе имала две покрајине (Војводину и Косово) које су узимале новац из републичког буџета Београда, а гласале против интереса уже Србије.
Процес систематског черупања српске привреде коначно је заустављен тек 1955. године, али последице су биле трајне. Словенија и Хрватска су из заједничке државе изашле са врхунском, модерном индустријом коју су изградиле српске машине и српски капитал, док је Србија брутално дезинвестирана и економски уназађена.
Српска Спарта Инфо
https://www.facebook.com/cetnicka.organizacija/posts/pfbid0TY19zzDLsjh9HJVdg4pqzLd2uL9YK9bn3i4qrsQ6fGULcSpcuoBRCBbtTKSoY9Khl
Како је Србија изградила Словенију и Хрватску
Пресељење српске индустрије у западне републике током Брозовог режима представља један од највећих економских удара на Србију. Овај процес је званично документован чак и у извештајима америчке ЦИА, са којих је скинута ознака тајности.
Званични изговор режима била је војна стратегија након Резолуције Информбироа (1948) и страх од инвазије Совјетског Савеза са истока (преко Војводине). Међутим, јасно је да је прави циљ био економско слабљење Србије и вештачко подизање индустријског стандарда Словеније и Хрватске.
Премештана је најнапреднија индустрија тог времена — авио-индустрија, ауто-индустрија, тешка машинерија, али и комплетна прехрамбена инфраструктура из плодне Војводине:
· Авио-индустрија „Икарус” (Земун). Пребачена у Мостар (БиХ) како би се тамо формирала фабрика „Соко”, док је део машина за израду авионских мотора пребачен у Словенију.
· Фабрика камиона „Пионир” (Раковица). Пребачена у Марибор (Словенија), чиме је изграђен и основан ТАМ (Творница аутомобила Марибор).
· Прва југословенска фабрика блокада и акумулатора (Сомбор). Пресељена у Загреб.
· Фабрика сапуна (крушевачки „Мерима”). Пресељена је у Осијек (Хрватска) за потребе тамошње индустрије.
· Из суботичког „Севера”и београдског ИМР-а масовно су одношене најсавременије алатне машине према фабрикама у западној Словенији.
Нарочит апсурд и економски злочин извршен је над пољопривредном и прехрамбеном индустријом Војводине. Према каснијим званичним пописима, из Војводине је демонтирано и однето: 24 велика млина, комплетне фабрике шећера и уља, велике индустријске хладњаче и крупаре, чак и електричне централе и цела једна ливница.
Поред физичког отимања фабрика, Србија је за време Тита изградила западне републике кроз три перфидна економска система. Кроз такозване фондове за развој, новац који је генерисан из српских пољопривредних и рударских сировина масовно је сливан у Словенију и Хрватску под изговором „индустријализације”. Србија је давала јефтине сировине (угаљ, струју, бакар, жито), а из Словеније и Хрватске куповала скупе финалне производе (белу технику, намештај, лекове), чиме је Србија држана у вечитом економском дефициту.
Првобитни план Краљевине и ранијих српских инжењера био је изградња моћне Јадранске пруге Београд–Бар како би Србија добила свој директан, најкраћи излаз на море преко Црне Горе. Утицајем Кардеља и хрватских комуниста новац је преусмерен на трасу Београд–Загреб–Ријека (Сушак), чиме је целокупна привреда и извоз Србије вештачки натеран да иде преко хрватских лука и словеначких путева, пунећи њихове касе.
Коначни ударац задат је Уставом из 1974. године. Словенија и Хрватска су добиле економску независност и право задржавања девиза од туризма и извоза, док је Србија била једина која је унутар себе имала две покрајине (Војводину и Косово) које су узимале новац из републичког буџета Београда, а гласале против интереса уже Србије.
Процес систематског черупања српске привреде коначно је заустављен тек 1955. године, али последице су биле трајне. Словенија и Хрватска су из заједничке државе изашле са врхунском, модерном индустријом коју су изградиле српске машине и српски капитал, док је Србија брутално дезинвестирана и економски уназађена.
Српска Спарта Инфо
